Moderno doba, promene u ekonomiji i organizaciji rada, razvoj tehnologija koje  ubrzavaju i menjaju način rada i globalizacija tržišta doneli su sa sobom i promene  u  doživljavanju karijere.  

Ranije, prema tradicionalnom shvatanju pojam karijera objašnjavao se modelom merdevina. Prema tom modelu, razvoj  karijere je počinjao završetkom školovanja, zapošljavanjem u  firmi, gde se polako godinama napredovalo u rangu i plati, sve  do trenutka odlaska u penziju, najčešće iz iste firme u kojoj je i  započeta karijera. Znači, tradicionalno pojam karijere se vezivao  samo za plaćeni posao i uglavnom se odnosio na jedno  zanimanje, koje je neko obavljao sve do odlaska u penziju.

Međutim, prema savremenim shvatanjima, karijera je  promenljiva kategorija, koja se brzo i lako menja, kako zbog  promena u interesovanjima, sposobnostima i sistemu vrednosti  pojedinca, tako i zbog promena u radnom okruženju. Uz to, moderan pojam karijere ne podrazumeva samo posao, već  kontinuirani proces učenja i razvoja, koji počinje najranijim  obrazovanjem i traje do kraja aktivnog života. Ako prihvatimo  stav da karijera traje tokom čitavog života, onda je upravljanje  karijerom kontinuirani proces, kome se ne posvećuje pažnja  samo u određenim trenucima – na primer kada se bira i upisuje  srednja škola ili fakultet, već se odnosi na sve profesionalne i  lične odluke vezane za sve karijerne situacije u životu pojedinca.  U skladu sa tim menja se i pristup donošenju karijernih odluka.  Više se ne bira posao za ceo život, već se uviđa da se različite  karijerne odluke moraju donositi tokom čitavog radnog veka, u  skladu sa potrebama i zahtevima sveta rada. Od pojedinca se  danas očekuje mnogo aktivnija uloga - da pronalazi zaposlenje,  da preuzme odgovornost za sopstveno učenje i da upravlja sopstvenom karijerom.

Promenjen je takođe i odnos između poslodavca i zaposlenog,  jer je sigurnost posla sada dinamička, a ne statička kategorija, a  šanse za razvoj karijere se povećavaju i ukoliko je pojedinac  spreman ne samo na profesionalnu, već i na teritorijalnu mobilnost. Današnji poslodavci uglavnom traže neke druge  veštine, koje se u školama ne stiču, ili bar do skora nisu, ili čak  nisu iz domena stručne spreme, već se odnose na lične  karakteristike pojedinca – kao što su kreativnost, kritičko  mišljenje, sposobnost rešavanja problema, timski rad i veštine  donošenja odluka. Takođe, posebno mesto zauzima i poznavanje savremenih tehnologija, koje omogućava zaposlenima da   efektivno i kvalitetno obavljaju poslove kao što su elektronsko  poslovanje, multimedijalni programi, prezentovanje, priprema i  procesiranje baza podataka, umrežavanje i komunikacija sa  drugima.

Današnjoj privredi potrebni su pojedinci koji poseduju širok  opseg veština i sposobnosti, i to pre svega tehničke veštine  (informaičke veštine i upravljanje informacijama),  interpersonalne i veštine komunikacije (timski rad, socijalna  inteligencija, rešavanje konflikata, upravljanje stresom), kao i veštine upravljanja drugima i sobom (planiranje i orgnizovanje,  upravljanje vremenom, liderske sposobnosti, donošenje odluka,  orijentacija na rezultat…). Što se tiče stavova i osobina, današnji   poslodavci kod zaposlenih najviše vrednuju fleksibilnost,  otpornost na stres, visok motiv postignuća,  samodisciplinu i  celoživotno učenje.

Znači, današnji poslodavci žele zaposlene koji će kontinuirano  osavremenjivati i dalje usavršavati svoje veštine i koji će raditi  samostalno.